Пролог

НА ПРАГУ ДРУГЕ ДЕЦЕНИЈЕ „НАЦИОНАЛНЕ РЕВИЈЕ”
Шездесети пут

Пред нама је шездесети број Србије. Националне ревије, иза нас пуних десет година преданог рада. Нећемо збрајати стотине издања, хиљаде текстова, милионе пређених километара. Нећемо пренаглашавати ране и гланцати ордење. Нећемо се више чудити ни што још има оних којима треба да објашњавамо ко смо и шта заправо радимо.
Ових дана добили смо допис у којем нам се угледно удружење захваљује због „сталног убедљивог залагања за одговоран однос према очувању српског језика и ћириличног писма, као и за поштовање Члана 10 Устава Србије”. Зар смо заиста постали земља и култура у којој се треба захваљивати за такву нормалност? Зар заиста завређује признање најобичнија спремност да једноставно будеш оно што јеси? Шта нам то говори о стању у које смо срозани?
Добили смо и један прекор. Арт директор познате маркетиншке агенције замера да смо се превише оштро изразили о пројекту латинизације Србије. Није, каже, реч о инжењерингу и програму постмодерне окупације; ствар је практична, јер латиницом се лакше допире до великог броја људи. Колико је то образложење неосновано и лицемерно најбоље се види у предизборним кампањама (а још једна управо почиње). Чак и екстремно глобалистичке странке, и оне сепаратистичке, и оне које воде нескривени шиптарски лобисти, на билбордима и у спотовима користе искључиво ћирилицу. Кад заиста желе да допру до ума и срца народа, да му се приближе и омиле, нема латинице. Њу користе тамо где они могу да намећу и да моделују терором понављања.
У предизборним кампањама и пред оним последњим дверима, на гробљима, доминира ћирилица. Зашто?